КА ПОЕТИЦИ ВОЈИСЛАВА КАРАНОВИЋА
Кључне речи:
српска поезија, Војислав Карановић, поетичка еволуција, семантичка анализа, симболизам и транссимболизамСажетак
У тексту разматрамо поетичке одлике поезије Војислава Карановића, имајући пре свега у виду збирке Светлост у налету (2004), Наше небо (2007) и Унутрашњи човек (2011). Тежиште аналитичке пажње је на опису еволутивне промене, од ауторског прете жног занимања за обликовање прецизних визуелних слика на граници између спољ ног и унутарњег простора лирског субјекта/посматрача, до лирских ситуација у којима су гра нице између екстерног и интерног укинуте. Исто тако, пратимо, у окви рима испрва наглашено експерименталне поетике, постепено преношење субверзив них песничких гестова са површине на дубље нивое односа у тексту, као и померање од метапоетских ка егзис тенцијалним тематским преокупацијама.
Референце
Брајовић 1998 – Тихомир Брајовић: Од метафоре до песме. Приштина: „Григорије Божовић“, 1998.
Делић 2004: Јован Делић: „Пјесничка слика као спој космичког и тјелесног“.
Војислав Карановић: Светлост у налету. Друго издање. Београд–Врбас: Плато–Витал, 2004.
Пантић 1994: Михајло Пантић: Нови прилози за савремену српску поезију. Приштина: „Григорије Божовић“, 1994.
Петковић 2004: Новица Петковић: „Суптилна лирика“. Војислав Карановић: Светлост у налету. Друго издање. Београд–Врбас: Плато–Витал, 2004.
Радојчић 2003: Саша Радојчић: Провидни анђели. Београд: Рад, 2003.
Радојчић 2005: Саша Радојчић: „Поезија сумње и поверења“. Војислав Карановић: Дах ствари. Чачак: Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“, 2005.
