КЊИЖЕВНОСТ И МЕЛАНХОЛИЈА: ФРАНЦУСКИ ПИСЦИ У АНДРИЋЕВИМ БЕЛЕЖНИЦАМА

Сажетак

У раду се испитује тема меланхолије у оним видовима у којима се она појављује у делима француских писаца чије је одломке Иво Андрић унео у своје бележнице. Ти писци су Дидро, који пише да је меланхолија продрла у његову душу и да ју је немогуће одатле истерати, Нервал чија „звездана лира“ носи „црно сунце Меланхолије“, Стендал чији је Октав, главни јунак романа Арманса, меланхолични сањар који скрива неку болну тајну, Флобер који је „преплављен мрачном сетом“ и Леон Блоа који је „тужан по природи“. То одговара душевним стањима описаним у неким делима Иве Андрића који каже да „зле мисли и црне слутње једног меланхолика имају своју страшну тачност“.
Фрагменти о меланхолији, коју психоанализа сматра патолошком реакцијом на губитак предмета љубави, укључују се у мисаони систем самога Андрића и појављују се као израз његове властите меланхолије коју је он успео да одагна својим радом (дипломатска служба) и, нарочито, писањем које претвара осећање празнине и губитка у књижевну грађу, а жељу за апсолутом у трагање за стилским савршенством. Сви ови писци, као и сам Андрић, повезују меланхолију са креативношћу и укључују се у ону традицију која води порекло од псеудо-Аристотелових Problemata, а чији је најчувенији израз Дирерова Меланхолија. Извлачећи меланхолију из области патологије, они је посматрају као гранично стање људске природе које омогућава да се открију тајне света и истина о човеку и као извор мисли и уметничког стварања.