ПРИПОВЈЕДАЧКА СТРУКТУРА СУБЈЕКТА И АПОКАЛИПСА АПОКАЛИПСЕ ИЛИ ПРИЧА ЈЕ ОВДЈЕ ИЗГУБИЛА КРАЈ
Кључне речи:
субјект, апокалипса, приповиједање, (дис)континуитет, истина, морал, смрт, воља, (пост)модернаСажетак
Основна теза овога огледа јесте да се питања, прво: да ли се постмодерна десила?, и друго: ако јесте, у чему се да препознати њено догађање у српској књижевности?, превасходно тичу онтолошки непореченог присуства субјекта и његова сталног приповједачког реконституисања у чежњи за новим почетком. Преиспитивање статуса односа између постмодерне и модерне се зато, у референци према Дерединој, Фукоовој, Левинасовој и Рикеровој перспективи, овдје јавља као настојање да се омогући разумијевање природе прелаза и смисла приче о природи краја. Издвајају се сљедеће теме: а. Истина, морал и разумијевање односа између љубави, бола и смрти. б. хуманизам као синтеза формалне логике и етике, модерна као морално-естетичка антропологија; ц. Линеарна структура времена, историја и одсуство климакса; д. Постмодерна и онтолошка неутрализација (драме) субјекта; е. универзализација и неутралност, тон, говор и стил; ф. Апокалипса и есхатологија, посљедњи суд, интонирање и изновни проблем краја; г. Метафизичка воља за неистином. љепота и тајна као суштина истине; х. Субјект и његово приповједачко реконституисање. Субјект и фабулирање; и. Субјект, неистина и отварање једне могућности живљења. Апокалипса апокалипсе и прича која губи свој крај.
Референце
Дерида 1997: Ж. Дерида, Уликс грамофон, Београд: Рад.
Дерида 1992: J. Derrida, Acts of Literature, New York and London: Routledge.
Фуко 2003: М. Фуко, Херменеутика субјекта, Нови Сад: Светови.
Хајдегер 1999: М. Хајдегер, Предавања и расправе, Београд: Плато.
Левинас 1999: Е. Левинас, Друкчије од бивства или с ону страну бивствовања, Никшић: Јасен.
Платон 1968: Платон, Протагора, горгија, Београд: Култура.
Рикер 2004: П. Рикер, Сопство као други, Никшић, Београд: Јасен.
Велш 2000: В. Велш, Наша постмодерна модерна, С. Карловци: Изд. књ. З. Стојановића.
