ДОБА МЕДИЈАЛИЗАЦИЈЕ СВИЈЕТА: ПРОЗИРНОСТ УМЈЕТНОСТИ, РАДИКАЛНА ИНВЕНТИВНОСТ И ТЕРОРИЗАМ

Сажетак

Урадак има за намјеру покренути питање прозирности умјетности или недејствености умјетничког дјела у добу медијализације свијета: добу у којем се декаденција јавља на начин тероризма као облика радикалне инвентивности. Инспиративно полазиште се може разазнати у распону композиционе реинтерпретације Хајдегерове тезе о добу слике свијета, Бодријаровог разумијевања проблема прозирности, симулације, трансестетског и трансполитичког, и Ничеовог обрата платонизма као (у)чина довршења традиционалне метафизике. У овоме се спектру запажа да је основна карактеристика наше епохе чежња за стваралачким чином превредновања која имплодира у пасивни нихилизам и декаденцију. Ова се чежња за превредновањем (по)казује и као (пост)метафизичка чежња за крајем унутар (не)могућности новог Почетка. Постметафизичко доба је, утолико, доба метафизичке носталгије за умјетношћу (којом се открива да је /потиснута/ суштина метафизике сама воља за Животом), доба њене недејствености и прозирности, и, као такво, медијум тероризма као феномена радикалне инвентивности. Зато се изнова отвара потреба за увођењем у пи тање односа између метафизике и естетике, стварности, стварања и умјетности, времена и (ту)бивствовања, философије, свијета и Живота – да би се, исходиштем у херменеутику Бивствовања, ово упитивање помаљало управо као оно (које је) битно по историју будућности као историју недовршеног стварања.