„ЛУД САМ, ДАКЛЕ ПОСТОЈИМ“: ИСКУСТВО БОЖАНСКОГ ЛУДИЛА КОД ЖОРЖА БАТАЈА

Сажетак

Лудило код Жоржа Батаја представља суштински фактор прекида: прекида са чистим разумом и са мишљу која сакати, са структурисаним писмом, са лудилом у његовом конвенционалном смислу, као менталне болести или поремећаја. Оно је инхерентно бићу,чија је суштина фундаментално хетерогена. Поново укључено у област светог, будући реализовано у покрету чисте потрошње, у сувереном покрету који је незаинтересован, непродуктиван, оно је, на крају, и божанско после многих векова алијенације, затварања и ћутања. Насилно, трагично, неукротиво, оно уништава сва достигнућа цивилизације и разума у своме бесу претеривања. У Батајевој фикцији оно првенствено обузима ликове који иду до крајности, који су у потрази за хетерогеном, а самим тим и безумном, пуноћом свога бића. Лудило се тада комбинује са трансгресијом и френетичним еротизмом у истом импулсивном покрету прелажења самог себе, фаворизујући комуникацију ослобођених суштина. Оно потом обузима текст, изменивши његово језичко ткање и препуштајући га девијантности језика и типографије, уништавајући кохезију писања, које је, у складу са суштином батајевског бића, и само хетерогено. Лудило на крају погађа и писца. Батај, обузет пијанством прекомерности, обрће достигнућа психоанализе и постаје искупитељ чија је мисија да откупи грехе човечанства које је постало алијенирано, неспособно за безумље. Тако он поново дефинише статус писца, као и знања, и своје књиге чини ексцентричним делима, луцидно лудима.