ВИЗАНТИЈСКА РЕНЕСАНСА КАО ПРЕВАСХОДАН ТЕМЕЉ ИТАЛИЈАНСКЕ РЕНЕСАНСЕ - МАНОЈЛО ХРИСОЛОРАС У ФИРЕНЦИ
Кључне речи:
ренесанса, Византија, Италија, наука, уметност, архитектура, урбанизамСажетак
Утицаји византијских научника на развој хуманистичких изучавања (studia humanitatis), метафизике, патристике и науке, као и на италијанску ренесансу најизразитији су били у раздобљу од 1361. до око 1531. тих стотину и седамдесет година изравног дејства научника избеглих из Византије на развој италијанског хуманизма и мисаоности у тој земљи европског запада, нарочито снага њихове улоге и степен њиховог доприноса, ретко су били предмет систематичних анализа посвећених много сложенијим равнима тог питања. то, када се ради о односу европског углавном римокатоличког и протестантског запада према европском право славном истоку, нажалост, није изненађујуће. У чувеној књизи Г. Фојгта (G. Voigt) на немачком језику, оживљавање класичне антике, објављеној 1859, годину пре књиге Ј. Буркхарта (J. Burckhardt), цивилизација ренесансе у Италији, назначено је да је оживљавање занимања за грчка учења било кључ италијанског ренесансног оживљавања класичне антике. И раније, у седамнаестом и осамнаестом столећу, на европском западу уобичајено је било виђење да су ви зантијски научници били ти који су, избегавши из своје отаџбине пред турским заузимањем Константинопоља 1453, покренули велики замах италијанске ренесансе. Остављајући по страни сада очигледне чињенице да су исељени грчки научници, чак и они формата Манојла крисолораса, у Италији били делатни много пре 1453, те да се најважнији средњевековни окршај италијанских и византиј ских интелектуалаца десио већ 1438-39. на сабору двеју хришћанских цркава у Фиренци, та хипотеза пропушта чак и да размотри могућност, свуда прихваћену као исправну, да је то, а не унутрашња збивања у италијанском друштву, најраније италијанске хуманисте окренуло ка обнављању свести о значају класичне грчке учености. Другим речима, све већа самосвест средње класе у италијанском друштву, унутар склопа префињенијег урбаног окружења, била је изнад свега та која је оне који су постали хуманисти подстрекла да у грчкој учености виде потврду, чак оправдање за световни начин живљења који се тада јављао у италијанским градовимадржавама. У списима античких грчких и латинских класика ти хуманисти су видели усавршене узоре вредне подражавања, а за сопствено све сложеније урбано друштво и културу.
Референце
Bandmann, Guenther, Mittelalterliche Architektur als Bedeutungstraeger, Берлин, 1951 (неколико издања).
_, Ikonologie der Architektur, Jahrbuch fuer Aesthetik und allgemeine Kunstwissenschaft, 1951, 67-109 (поново штампано у виду свеска, Darmstadt, 1969).
Barasch, Moshe, Theories of Art From Plato to Winckelmann, New York- London, 1985.
Beck, H. G., Kirche und theologische Literatur im byzantinischen Reich, Munich, 1977.
Bekker, I., izd., Corpus scriptorum historiae byzantinae, Bonn, 1838.
Borinski, Karl, Die Antike in Poetik und Kunsttheorie, 2. свеска, Leipzig 1914-24 (Darmstadt 1965).
Borissavlievitch, Miloutine, Les theories de l’architecture, Paris, 1926.
Chandler, Richard, Travels in Asia Minor or an account of a tour made at the edžpense of the society of Dilettanti, Dublin, 1775 (izd. Edith Clay, London 1971).
Choisy, Auguste, Histoire de l’architecture, 2. sveska, Paris, 1899, неколико издања; факсимилско изд. из 1899, поново штампано Geneva-Paris 1982.
Deno John, Geanakoplos, Constantinople and the West. Essays on the Late Byzantine (Paleologan) and Italian Renaissances and the Byzantine and Roman Churches, Madison, Wsc., 1989.
-, Byzantium: Church, Society and Civilization Seen Through Contemporary Eyes. Chicago, 1984.
Ehrhard, A., Ueberlieferung und Bestand der hagiographischen und homiletischen Literatur der griechischen Kirche, 3. sveska, Tedžte und Untersuchungen zur Geschichte der altchristlichen Literatur, Leipzig, 1937-1952.
Fischer von Erlach, Johann Bernhard, Entwurf einer historischen Architektur, Wien 1721 (јако скраћено издање поново штампано са поговором: Harald Keller, Dortmund, 1978); друго издање: Leipzig, 1725 (факсимил поново штампан 1964); треће издање: Leipzig, 1742.
Friedlaender, Paul, Johannes von Gaza, Paulus Silentiarius. Kunstbeschreibungen justinianischer Zeit, Berlin-Leipzig 1912 (факсимил поново штампан: Hildesheim-New York, 1969).
Gaus, Joachim, Weltbaumeister und Architekt, u: Guenther Binding (изд.), Beitraege ueber Baufuehrung und Baufinanzierung im Mittelalter, Koeln, 1974, 38-67.
Germann, Georg, Einfuehrung in die Geschichte der Architekturtheorie, Darmstadt, 1980 (1993).
Grabar, A., L’empereur dans l’art byzantin, Strasbourg, 1936 (London, 1971).
Hunger, H., Die hochsprachliche profane Literatur der Byzantiner I, Muenchen, 1978.
Huebsch, Heinrich, In welchem Style sollen wir bauen?, Karlsruhe, 1828 (факсимил поново штампан са поговором: Wulf Schirmer, Karlsruhe, 1984).
Jenkins, R. J. H., The Hellenistic Origins of Byzantine Literature, Dumbarton Oaks Papers, 17, Dumbarton Oaks, 1963.
Junecke, Hans, Die wohlbemessene Ordnung. Pythagoreische Proportionen in der historischen Architektur, Berlin, 1982.
Кораћ Војислав, Марица Шупут, Архитектура византијског света, Београд, 1999.
Kustas G. L. , Studies in Byzantine Rhetoric, Salonika, 1973.
Le Corbusier (Charles-Edouard Jeanneret), Le voyage d’Orient (1911), Paris 1965 (италијанско издање: Il Viaggio d’Oriente, Faenza, 1974).
Maguire, Henry, Art and Eloquence in Byzantium, Princeton, NY, 1981.
-, Truth and Convention in Byzantine Descriptions of Works of Art, Dumbarton Oaks Papers, 28, Dumbarton Oaks, 1974.
Mango, Cyril, The Art of the Byzantine Empire 312-1453. Sources and Documents, Toronto-Buffalo-London, 1986 (поново штампано 1993, 1997).
Meridier, L., L’influence de la seconde sophistique sur l’oeuvre de Gregoire de Nysse, Paris, 1906.
Mumford, Lewis, The City in History. Its Origins, its Transformations, and its Prospects (1961), Harmondsworth, 1975.
Onians, John, Bearers of Meaning: The Classical Orders in Antiquity, the Middle Ages, and the Renaissance, Princeton, NY, 1989.
Panofsky, Erwin, Die Entwicklung der Proportionslehre als Abbild der Stilentwicklung, Monatshefte fuer Kunstwissenschaft XIV, 1921, 188-219 (поново штампано у: Panofsky, Aufsaetze zu Grundfragen der Kunstwissenschaft, Berlin, 1964, 1669-204).
-, Idea, Ein Beitrag zur Begriffsgeschichte der aelteren Kunsttheorie (1924), Berlin 1960.
Pevsner, Nikolaus, Studies in Art, Architecture and Design, 2. свеска, London, 1968.
Pochat, Goetz, Geschichte der Aesthetik und Kunsttheorie. Von der Antike bis zum 19. Jahrhundert, Koeln, 1986.
Procopius, Prokop, Opera, III, 2. изд. J. Haury, Leipzig 1913;
Procopius, изд.H. B. Dewing, Glanville Downey, svezak VII (Loeb Classical Library), London-Cambridge, Mass., 1940.
Richter, Jean Paul, Quellen zur byzantinischen Kunstgeschichte, Wien, 1897.
Rosenau, Helen, Vision of the Temple. The Image of the Temple of Jerusalem in Judaism and Christianity, London, 1979.
Saufer, Josef, Symbolik des Kirchengebaeudes und seiner Ausstatung in der Auffassung des Mittelalters, Freiburg, 1924.
Scholfield, Peter Hugh, The Theory of Proportion in Architecture, Cambridge, 1958.
Silentiarius, Paulus, Eĸφςασις του ναου της Αγιας Σοφιας(ekfrazis) u: Paul Friedlaender, Johannes von Gaza, Paulus Silentiarius. Kunstbeschreibungen justinianischer Zeit, Berlin-Leipzig, 1912 (faksimil ponovo štampan: Hildesheim-New York 1969).
Spon, Jacob, Wheeler, George, Voyage d’Italie, de Dalmatie, de Grece, et du Levant, fait aux annees 1675-1676, 2. свеска, Amsterdam 1679 (остала издања: Lyon, 1678, London, 1682).
Tafuri, Manfredo, Teorie e le storia dell’architettura (1968), Roma-Bari, 1976.
Unger, Friedrich Wilhelm, Quellen zur byzantinischen Kunstgeschichte, Wien, 1878.
Viqamaa, T., Studies in Greek Encomiastic Poetry of the Early Byzantine Period, Helsinki, 1968.
Weitzmann, K., The Survival of Mythological Representations in Early Christian and Byzantine Art and Their Impact on Christian Iconography, Dumbarton Oaks Papers, 14, Dumbarton Oaks, 1960.
Zucker, Paul, Town and Square. From the Agora to the Village Green (1959),Cambridge, Mass.-London, 1970.
