ПОРЕЂЕЊЕ ИЗВЕСНОСТИ ЖИВОТА И СМРТИ У ПЕСМАМА „ЕУРИДИКИНЕ ТУЖАЉКЕ“ ПЈЕРА ЕМАНУИЛА И „ОРФЕЈ У ПОДЗЕМЉУ“ БРАНКА МИЉКОВИЋА

Сажетак

Аутор рада пореди начине на које Пјер Емануил и Бранко Миљковић прилагођавају своју поетичку свест сфери субјективних алтернативā у односу на површинско значење песме којом желе да трансцендирају стварност. Обојица песника се подударају на плану избегавања уских семиотичких граница актуелног песничког језика и надају се реструктурисању поезије путем покушаја да проникну у поетику као њену мистичну, антидоктринарну бит. Монистична идеологија у песмама је представљена као садашњост, нова значењска хијерархија као будућност а у архетипу умрле / изгубљене Еуридике персонификован је контекст песме путем ког аутор схвата нова значења. Међутим, док Емануил не налази задовољење у анархичном плурализму значења и доживљава превредновање које му доноси неосимболистичка поетика као неподношљиву оригиналност, Миљковић ту слободу поздравља јер управо у њој види слободан простор за пројектовање субјектовог виђења стварности, која би била једина важећа стварност у смислу да би се интимно тицала субјектовог бића. За оптимистичног Миљковића је свако потенцијално ново песничко значење достижно на основу његове инхерентности свести (која је за Миљковића персонализован еквивалент саме поетике), док Емануил зазире од оригиналности превредноване стварности утолико што је никад не сматра довољно сводивом на субјектово умеће дешифровања.