ГОСПОЂИЦА ИВЕ АНДРИЋА: ПРОБЛЕМ ФОКАЛИЗАЦИЈЕ И ПРИСТУП „СУБЈЕКТ-ПОЗИЦИЈИ”

Сажетак

Главни женски лик романа Госпођица Иве Андрића једна је од ретких женских фигура која – у доминантно патријархалалној историји српске књижевности и културе – добија а „приступ статусу субјекта” а тиме и приступ статусу активног, одговорног актера у ширем историјском процесу. У раду се преиспитује начин на који се у роману представљају последице те историјски и културолошки ретке ситуације. Наратор у трећем лицу мушког рода сугерише да приступ ћерке јединице „субјект позицији” у породици Радаковић нарушава како неприкосновено обичајно право патријархалне заједнице (по коме се симболичка добра уобичичајено наслеђују „са оца на сина” а не „од оца ка кћери”), тако и сигурност постојећег патерналистичког поретка што резултује друштвеном осудом по којој Госпођица није достојна да заузме „статус субјекта” коме је стицајем околности добила приступ. Приступ субјект-позицији испоставља се, тако, кобним по главну јунакињу Госпођице која или није разумела своју улогу наследнице или се нашла на месту које јој, по принципу дистрибуције друштвених/симболичких родних улога, не припада и на коме не би смела да буде. У оба случаја Андрићев роман Госпођица као да изнова потврђује парадигматску ситуацију патријархата у којој је женска фигура у ширем историјском контексту увек осуђена или на анонимност или на низ транансформација и изобличења које је преображавају у неприродног, хибридног родног мутанта чудовишног моралног склопа. Или, к како то Андрићев роман успешно демонстрира, и на анонимност и на непоколебљиву јавну осуду истовремено.