ПРЕДСТАВЕ ГРЧКЕ КУЛТУРЕ ОД 1780. ДО 1830.

Сажетак

Основна тема овога рада је радикална промјена представе о Грчкој у раздобљу од просвјећености до романтизма. Дихотомије: класична Грчка/поробљена Грчка, класична Грчка/модерна, побуњена, потом независна Грчка, појављују се и развијају у виђењу Француза у процесу сталне деконструкције и реконструкције. Све се то дешава у једном географски нејасно дефинисаном контексту у периоду од Француске револуције до Јулске монархије, са неизбежним временским неподударањима. Чини се дакле да се од ренесансе до Винкелмана и од Винкелмана до наших дана, Грчка доживљава као простор који ваља изнова откривати, поново читати, а самим тим и реконструисати.

Од ренесансе до класичног доба за античку Грчку, њену умјетност и филозофију, превасходно су се интересовали европски дворови и интелектуалне елите. Непрестаним позивањем на Атину, Спарту и републикански Рим Француска револуција је жељела да Европи којом су владали „тирани“ представи један друкчији модел политичке културе. У сљедећем периоду, у коме је жестоко осуђивана Робеспјерова диктатура, интересовање за Грчку, као и и њен углед, знатно су опали. Радикални заокрет у виђењу Грчке доноси устанак који јој прибавља велике симпатије у Европи и читавом свијету. Борба једног малог народа за слободу уједињује људе различитих, па чак и супротних опредјељења, што погодује клими филхеленизма која се посебно осјећа у Француској. Слика Грчке је такорећи свеприсутна: класична и паганска, модерна, хришћанска или лаичка, она је увијек херојска и мученичка.