ТЕСТАМЕНТАРНО И ИГРАЈУЋЕ ПИСАЊЕ

Сажетак

У тексту се анализира такозвано ,,играјуће писање“ које се темељи на постулатима постструктуралистичке филозофије по којој текст више не може бити поље експресије субјекта. На тај начин субјект писања се дистанцира од тела које подсећа субјект на његову пропадљивост. Доминантном играјућем писању, коме одговара и играјуће читање, ослобођено бриге за глас другог у тексту, у име самог текста, супротставља се концепција тестаментарног писања. Она полази од идеје да у тренутку суочавања субјекта писања са смрћу – а то је позиција писања тестамента – идеја расредиштеног субјекта постаје илузија те да у тој ситуацији долази до спајања субјекта и његовог тела. Као пример тестаментарног писања узима се сцена из Књиге о Јову у којој јов жели да запише своје муке и остави их вечности. То јововско писање схваћено је као реакција на смрт. Оно симболизује писања које се отима моћи дискурса, како би путем таквог писање субјект изразио себе и своје тело. у наставку рада анализирају се две особине тестаментарног писања: разумљивост овог писања и блискост која повезује субјект писања и његове изабране читаоце.