ОДМОР ОД ИСТОРИЦИЗМА: НА ХОРИЗОНТУ ЈЕДНОГ МОГУЋЕГ (НЕ)РАЗУМЕВАЊА

Сажетак

Ничеово виђење конституције историје, односно историцизма усмерено је ка критици конституисања колективног идентитета, те консеквентно и апстрахованог принципа живота, чиме се запоставља онај аспект свести који, по Ничеу, нужно захвата унутрашњи, индивидуални живот. Ничеанско memento vivere упућује на херменеутичке хоризонте који подразумевају вештину очитавања живота кроз уметност, као естетско, које истовремено чува и разоткрива и историјско Друго. Тумачење и разумевање, како литерарног дела, тако и повесних феномена, могуће је једино као оно разумевање које је усмерено ка ослобођеном мисаоном склопу, у коме израз, који продире у дубине несвесног живота, нужно изискује своје испуњење кроз тумачење као процес контекстуалног про-извођења смисла. Деконструктивни обрат који се десио у класичној хијерархији мишљење/језик, дакле, управо упућује на неодрживост универзалистички утемељених смисаоних садржаја и апсолутну истинитост исказа на коју се може претендовати у тумачењу литерарног дела, односно историјских концепата. Из наведеног проистиче теза да се у контексту деридијанске незавршнице у описивању укупног хоризонта текста као могућност једино јавља афирмација живота, уметности, песништва и стваралаштва.